-Ђеца опет краду шећер са тавана – рече Драган неодређеним гласом својој жени Гари. Једва сам искамчио тај џак преко црвенога крста. Пропну се горе, па кашиком …
- Што ће ђеца, жељна …- промрмља жена бришући пачарвом глибаву мушему на столу.
- Боље ти је да ћутиш – процеди Драган, загледан у зид на коме беше рајснадлама накриво накачен лик Павла Ђуришића, исцепан из неког пожутелог календара истачканог мувљим изметом.
Држећи се за грлић флаше „Стомаклије“, у свакојутарњој дилеми дал да доспе још једну, или да пође да намири стоку, мислима луташе по пољима родног села у Метохији.
Пружи руку пред себе да убере зреле трешње испред очеве куће, али оне нестадоше у магли која је прекрила ливаде.
У том тренутку примети да је претурио флашу, и да се, њему драгоцена текућина, разлива по столу.
- Е, да му јебем оца ! – скочи са дрвене клупе – што ми ту богорадиш по столу с том крпетином – раздра се жени и излете из куће. Знао је да у џепу има још само два евра, а да социјално неће скоро. Деци треба дат за школу, аутобус, „да изију комат љеба“ …
Прође поред куће, крену руком за мотику, па за грабуље, одмахну и заломи ка штали, која се налазила у подруму иза високе камене куће.
Дохвати виле и поче да скупља балегу по штали, бацајући је на гомилу у ћошку. Радио је као суманут, као да га сам ђаво гони, све док га не пресече у пределу бубрега.
Онда застаде, ослони се на дршку од виле, и рукавом обриса зној са чела.
Поглед му паде на створење које мирно лежаше на мало сламе у углу штале. Беше то потпуно црна крава, сасвим смирена, и крупних жалосних очију.
- А ђе си ми ти гаравушо – изненада се разнежи Драган – ти црна, а шесторо ђеце ми бијелим млијеком подњиви. Да могу орден би ти да, тако ми Бога, но немам оклен. А да ти што друго могу помоћ, би ја радо, но видиш да је и мене Бог, или Тито, омрчио исто ка тебе !
Ово обраћање крави њему је било потребно. Имао је утисак да га она разуме, али, за разлику од његове жене – не одговара. Тад би се, као, мало орасположио. Тај његов монолог, за њега је био дијалог, болесни покушај да се нашали на свој рачун, а који му никако није скидао онај терет који носи у себи.
Заћута ослоњен о виле, опијен мирисом балеге. Мисли му одлуташе у родну, далеку, Метохију.
Тог јутра небо је најављивало кишу. Видео је да од рада на њиви неће бити ништа. Таман поче да назува гумене опанке, кад зачу рафале који се великом брзином приближаваху имању. Утрча у кућу, дохвати ловницу са зида, и стаде на праг.
Уз рафале из шкорпиона пред кућу улете војнички џип, и из њега искочи војник под пуном ратном опремом. Био је то његов брат од стрица Маџо, бивши боксер београдске „Звезде“, криминалац, и специјалац овог хаотичног рата.
- Драгане, морам хитно све да вас евакуишем за Црну Гору, долазе Милошевићеви тенкови, сравниће све са земљом, њих не интересује које је наше, које шиптарско, рат је то јебига …Ај брзо пали тај пиварин камион и трпај децу и жену, имамо само два минута.
- Не идем ја ниђе са овога прага, боље ође да окончам но у туђину, ово ми је све што имам, очевина …
Једва су га одвојили од врата тројица јаких специјалаца и убацили у приколицу камиона. Ту су већ била шћућурена његова жена и деца, покривена ћебадима и декицама, на брзину покупљеним.
Морам поћерат краву - брзином муње пролете Драгану кроз главу- како ће ми ђеца без варенике, и готово истовремено скочи с камиона. Док је извлачио црну краву из штале, већ се чуло снажно брујање тенкова који надиру ка селу.
Камион је великом брзином одмицао од куће, кад поче да ромиња хладна киша, квасећи црну краву, Драганову танку кошуљу и балегаве босе ноге.
- Остадоше ти опанке Драгане - рече забринуто Гара.
- Остаде ми душа – процеди Драган.
Док су му се капи кише мешале са сузама, црна крава примаче главу, и поче да му лиже оседелу браду.
Пробуди се из магновења мисли и погледа у краву која га гледаше тужним, крупним црним очима. Као да су у њима стално стајале сузе, које никако да процуре.
Од кад су дошли у Црну Гору, само лежи. Неће никако на ноге. Он јој ујутро покоси свеже траве и донесе. Она жваће и прежива, чини се као да јој то причињава напор и тегобу, али као да осећа обавезу да нахрани Драганових шесторо деце. Ипак, сваким даном даје све мање млека, као да се полако и сама гаси.
Драган изађе из штале и оде да коси. Знојио се цео дан, није ништа ни јео ни пио.
Кад у сумрак седе за сто, у хладовини собе, опет се ухвати за флашу „Стомаклије“ која и даље стајаше на столу, где и јутрос. Левом руком примаче пожутелу ребрасту чашицу. Онда му глава клону на руку која држи флашу и проговори, једва чујно : „Ође нас зову Шиптари, а кад ојдемо у Србију, Цигани. Чији смо ми ?
Дрхтаву леву руку завуче дубоко у џеп и извуче згужвани смотуљак од листа ђачке свеске. Стави га на сто, а из њега поче да се расипа кристални бели шећер.
- Узмите ђецо – рече клонуло.
Ујутро је у штали затекао угинулу црну краву. Сузе су јој коначно процуреле.
Више није имао с ким ни да се нашали …
Белешка о аутору
До појаве пандемије “Цовид - 19” био је Илустратор и члан редакције Gold Dust Dust, магазина из Лондона, где је објављивао и кратке приче. Илустровао је и њихове антологије поезије и кратких прича у које су уврштени и његови литерарни радови.
Такође је био и главни уредник илустрације, аналитичар и један од двоје оснивача издавачке куће
БТС из Шефилда, и магазина годишњака, у којем је представљен као аутор на највећем броју
страна, са интервјуом, великим бројем илустрација, фотографија, причом и песмом.
Објављује илустрације, стрипове, приче и песме у домаћим и страним електронским и штампаним издањима.
Објављивао илустрације, кратке приче, песме, стрипове и Маил арт у страним часописима : U Direckt (Chicago, USA), Faraago (USA), Kairan (Осака, Јапан), Obsolete (New York),
Homeles (Лондон), Gold Dust (Лондон), BRTSA (Shefild UK, Dream Magazine (Newada City) USA, Andromeda Quarterly (Pittsburgh) Poet caffe (Monteral, Canada, Urban Comics (Македонија), "Personal Best Journale" из Лондона …
Више пута награђиван и представљан као цртач и писац у области, карикатура, стрип, плакат, кратка прича, поезија ...
Радови су му уврштени у десетак антологија из различитих врста уметности као и у многим
конкурсним збиркама поезије и кратке приче.
Добитник прве награде за поезију на међународном конкурсу часописа “Улазница”, Зрењанин, Србија, Прве награде за песму о љубави и вину “Златно перо” Књижевног клуба “Вуково перо”, Лозница, Србија, награде “Песма над песмама” Књижевног клуба “Велимир Рајић”, Алексинац, Србија …много награда, диплома, плакета, захвалница, конкурсних збирки поезије …
2019-те победом на конкурсу објављена му је књига кратких прича “НИЈЕЧОВЈЕК”, у издању
АУЦ “Зелени коњ“ из Земуна.
У најновијем издању “Personal Best Journale" из Лондона у конкуренцији од 800 аутора његова
прича је је објављена међу 31 одабраних. Урадио је и илустрацију за корице ове књиге.