Све нестаје
Остала сам сама на перону судбине,
А тебе нема, нема те.
Чекам те.Возови пролазе,
Дан одмиче,
Нова лица смењују се,
Долазе, одлазе...
А мој воз никако да врати се.
Све нестаје,
Бледи, губи се.
И наше старе успомене
И дан кад сретох те,
Онда кад снег падао је,
Када су нам руке једна другу грејале,
Кад пољубци нам срца спојише.
Све нестаје.
И оне сузе проливене,
Све речи изговорене
Или прећутане,
Све што десило се
Или требало је,
Све прилике пропуштене,
Све иза нас остало је.
Можда тако требало је.
Све нестаје.
И добро и лоше, прође,
Заборави се,
Кад не знаш куд би, нађеш уточиште,
Код оног ко познаје те,
Ко зна зашто посматраш возове,
Зашто чекаш и надаш се,
Ко зна колико љубав вредна је
И да онда кад све нестане, она остаје.
Снови о теби
Пада ноћ.
Не волим је.
Ноћ ми доноси немир.
Сањам те.
У сновима си мој,
Па стварност изазива презир.
Маштам о теби,
О нама,
А ништа не смем да изустим.
Седим са тобом,
А уствари сама.
Шта ако признам, па те изгубим.
И увек тако.
Шта ако.
Храбрости немам да причам ти снове.
Шта могу,
Остаће тако.
Можда те моја жеља некада дозове.
Знам ко сам
Корачам,
Гледам,
Прилику вребам,
Да наставим,
Да се не предам,
Да сањам,
Да маштам,
Да живим к’о некад.
Да успем ођедном, на препад,
Да нико не може да ме саплете,
Да виде сви да нисам дете,
Да паднем, па устанем и грабим јаче,
Да највише гризем кад ми се плаче.
Да срце стегнем
И да не поклекнем,
Па онда негде да одлетим
И ничег да се не сетим,
Да све нестане као из кошмара,
Да отпочне нови живот као из снова.
Бајку своју да оживим
У данима овим сивим,
На све што је било тачку да ставим,
Поносно да се усправим,
Спокојно све погледам у очи,
Без трунке стида.
Знам ко сам у по дана, у по ноћи.
Мирно спавам.
А да л’ ћете ви моћи?
Немој
Немој мир мој да рушиш,
Немој за мном да ходаш,
Немој у стопу да ме пратиш,
Немој тајне да ми одаш.
Немој да кажеш
Ни да ме волиш,
Немој ни звезде да ми скидаш,
Немој за руку да ме држиш
И никад немој да ме сниваш.
Немој обећања да ми дајеш,
Немој уз мене да се скриваш,
Од других да бежиш,
Да ћутиш
И само мени све да причаш.
Немој.
Са мном ти неће бити лако,
Са мном не може свако.
Немој,
Ако не знаш како.
Радић Снежана, рођена 1993. године у Прокупљу, тренутно живи и ради у Нишу. Завршила с Економски факултет у Нишу. Још у основној школи почела са писањем песама, касније и прича и у том периоду свог живота освојила прво место на локалном такмичењу, за најбољу причу/есеј. У скорије време учествовала на неким конкурсима са појединим песмама, али никада до сада није објавила своју књигу. Неке од ови песама су објављене у зборницима.