- Опет идеш?
- Па шта.
- Нисам ништа рекла. Само сам питала.
- Питала си нападајући.
- Ја не нападам.
Пауза.
- Само ме занима.
- Идем.
- Шта радите тамо?
- Некад певамо. Некад се само молимо.
- Коме се молите?
- Како коме.
- Не разумем.
- Зар се не молите истом Богу?
- Не бих рекао да нам се богови подударају.
- Јесте. Издваја се од свих осталих. Звучи и тужно.
Пауза.
- Јеси ли ти тужан?
- Не знам.
- Сигурно да јеси чим ти се та песма свиђа.
-То нема везе са тим. Само је посебна. И другачија.
Марија није била несрећна. Суштински, када би описивала своје стање случајној особи на улици или некадашњој другарици из клупе, чије је лице сада била само масна флека, рекла би да је срећна.
Када би почела да размишља о томе да ли је то истина, изговорила би себи две реченице које би одагнале сумње: “Мени се не дешава ништа што би ме чинило несрећном. Самим тим сам срећна.”
“Кроз прозор улазе комарци, а наилазе и сумње.” цитирала би себи не сећајући се извора. Онда би затварала прозоре и спуштала тешке ролетне које су одавно биле покварене, па је морала да то чини мануелно, ако је желела да комшиница избегне смртни исход пада ролетне на главу.
Марија би оваква и слична онтолошка питања, која нас само одвраћају од важних, свакодневних проблема, склонила у страну јер проблем није проблем докле год је по страни.
Таква је била и Марија. Увек у ћошку. По страни. Суштински, она је била жена по средини.
Ни високомиметско ни иронијско биће. Касније ће сазнати да је то оно што јој је недостајало до разрешења чувеног питања среће.
Марија никад није вршила митологизацију саме себе јер је то узалудно, а циклично узалудно чињење те чини скоро па узалудним.
Отуда је Марија свако јутро устајала у 7:30, кувала пола шоље средње слатке кафе, седала на терасу средње величине и пушила цигарету и по. Све ово је ишло у прилог тези жене по средини и Марији је то било прихватљиво као што јој је било прихватљиво да устане ујутру и поједе доручак.
Марија је била средње дете у породици, средњих оцена, средње висине, осредње лепоте и амбиција. Никад није видела живот као нешто вредно живљења, али је настављала да обитава у њему јер није знала шта следује након нечег тако извесног као што је смрт. А неизвесност питања “шта иде после” често је довољна да нас одржи живима.
Марија је волела сукње средње дужине. Штикле средње висине. И кошуље до пола лакта.
Фризерки је говорила да је шиша до пола рамена, а тренеру да мора да поједе бар пола коцкице чоколаде дневно.
Једино што Марија никад није радила на пола, био је посао. Марија је знала да је талентована за писање, али осредње амбиције су учиниле да посао секретарице у осредњој фирми буде некако довољан. Била је задовољна том средње високом зградом у средње богатом делу града са средњеобразованим људима. Марија је имала факултет и то ју је издвајало. Тад је осетила колико је добро бити квалитетно посебан.
Можда јој се у том тренутку први пут јавила мисао да није срећна, али ју је заборавила као што се заборављају осредњи редитељи или писци.
Није знала да ли осећа љубав. Према породици је осећала поштовање јер су је добро одгојили. Није било сцена насиља или сексуалног узнемиравања. Није било ни лоше скуваних пасуља, ни лошег, прокислог вина. Брат је био много старији, а сестра много млађа, отуда Марија ни са ким није имала да прича. Брат би се враћао кући усред ноћи, а сестра се будила усред дана, па је Марија у међувремену отишла из те куће. И никад се није вратила.
Уредно се јављала мами јер мајка је неко ко те је носио у стомаку. А И сигурно јој је задала велики бол кад је излазила Из њене вагине. Страшно је кад те вагина боли макар мало. Ко зна колико је страшно кад нешто осредње излази из ње.
Потом отвори уста своја Јов и стаде клети дан свој. И проговорив Јов рече: Не било дана у који се родих, и ноћи у којој рекоше: роди се ђетић!
Тако да јој се један позив дневно, средином дана, чинио као летимично довољно исказивање поштовања.
Марија није имала оца али никад није мислила да је то узрок било чега. Кад немаш руку, не знаш како је то имати је. Неки људи остану да гледају у патрљак на месту где је требало да буде шака, маштајући о томе како би волели да су леворуки, а други се једноставно помире са чињеницом да морају да пишу десном руком. Неки схвате бенефиције патрљка. Други ни не схвате како је могуће да је тај патрљак настао.
Марија није размишљала о Богу. Помало је читала нихилисте, али је то била Морзеова азбука за сартровски олош. Ово је био Бегбедеов цитат, а писац ког је Марија волела био је Бегбеде.
699 динара била је средња вредност Маријине дневнице, а И назив пишчевог романа.
Била је скоро па срећна због таквог поклапања.
Кад је упознала Стефана, Марија је знала да је посебан отуда јој је задавало бриге питање шта он ради са њом тако непосебном. Помало се чудила тим његовим свакодневним одласцима у цркву. Изгледало је погрешно, све у вези те морбидне средњовековне грађевине усред града је изгледало погрешно.
Марија је уредно настављала да ујутру пије пола шоље кафе и није постављала питања. Стефан би се враћао са осмехом на лицу И то је оно што ју је болело. Како неко може да буде тако патетично срећан. Мислила је Марија И настављала да се пита може ли се умрети од тривијалности.
Убрзо је почела да се свађа са њим. Мислила је да је вара управо због чињенице да је била средње занимљива партнерка. Стефан је све чешће излазио из стана, не закопчавајући јакну, скоро па бесан, мало више скоро па несрећан.
Марија је одлучила да оконча везу, ионако јој је било сумњиво то што је њен живот почео да личи на јефтину мелодраму шездесетих. Једино горе од лоших филмова су средње добри филмови, рекао би Стефан, а Марија се не би сложила са тим, па би проводила два сата у купатилу правећи се да брије длакаве ноге.
То јутро није било ни по чему посебно, осим што је Марија имала само једну цигарету у паклици. Била јој је потребна половина још једне да би прегурала јутро, али је узалуд копала по празном картону. Зато је И поставила Стефану то питање.
Шта радите тамо?
Звучало је тривијално. Марија се запитала може ли се умрети од тривијалности.
Оно што јој је рекао, узнемирило је њено нискомиметско биће.
Марији се завртело у глави. Песма коју су певали неки људи у цркви била је посебна. И Стефан је волео да одлази тамо због ње. Због песме, која је чинила да се и он осећа посебним.
Марија није ни навукла дебелу зимску јакну.
Стрчала је до трафике у пиџами. Купила је себи средње скупе цигарете. И на степеницама испред трафике попушила још пола једне. Није јој било хладно, зато се није вратила у стан. Наставила је да хода.
Другу половину, попушиће сутра.
Софија Димитријeвић рођена је у Чачку 2001. gодине. Са 15 година објавила је свој први роман „Тамо“ и назад“ за који је добила награду „Гашино перо“. Наставља да пише, са жељом да упише Факултет драмских уметности, одсек: драматургија. То јој полази за руком 2020. године и као млада студенткиња драматургије, пише свој први кратки филм „Путир“ и позоришни комад „Блатобрани“. У првој години добија прилику да ради као једна од четири драматуршкиње на представи Рефлектор театра под називом „ЋаоСвима“ која трансмедијално спаја виртуелни и позоришни свет. Тренутно ради на три филма, три представе и сопственом креативном ослобађању.