Даћемо и последњу капљу зноја свог
Да ли је могуће да народ мој,
не види проливени зној свој.
Да ли је могуће
да оно што смо оставили на друму,
није било вредно помена тога
Ех, моји преци силни,
видесте ли ви јад
и беду народа свога,
када вам нису ни за живота оставили
спомен ратника.
Бедни су људи ти,
што су зборили уместо вас
силних мојих хероја.
Побеђивали сте часно
у биткама својим,
а сада у туђим земљама сте бољи.
Ви сте дали живот за народ свој,
а сада сте у држави својој последњи сој.
Надам се да ће вам вечност подарити славу
достојну великана,
који нису дозволили да их живот слама,
него су ишли у победе радо,
да дају живот за српско стадо.
Ко смо ми?
Ko смо ми?
Ко си ти?
Ко су
сви ти људи
тако расути?
Напуштени жељни љубави.
Они стоје тако прогнани,
и сами на ивици.
Спутани вапе за помоћи,
у морима својих тежњи,
нису успели да превазиђу,
похлепне жеље,
које су их свуда пратиле.
У морима безнађа
нису успели да се изборе,
само са једном жељом,
а то је владање.
Последњи суд
Свако дође кад-тад
на тај суд.
Шта ћеш ти рећи:
Да ли си био паметан или глуп?
То је последњи суд.
Анћели када те запитају:
Кога си највише варао,
са ким си се највише свађао,
коју песму си највише волео,
које књиге си читао,
на која питања си одговорио?
Да ли си био достојан тог живота кога си живео?
Како си га преживео?
Кога си задњега уснио,
kога си тражио по помоћ,
да ли си се смејао,
дoвољно надао?
Кога си волео?
Кога заваравао?
Немој мислити да нико није гледао.
Ниси знао да се све мери?
Ниси знао да дела и речи највише теже.
И да су се оне задње продавале.
Ниси знао да си посрнуо и пао,
тамо где си највише знао.