ПОЕТИКА МОЈИХ ОЖИЉАКА
Једина жеља ми је била
да ме никада не погледаш
очима пуним разочарења
спуштеним ка доље
Оним истим очима
којима ја тебе сада гледам.
Откључавам ти сва врата
отварам све капије
крчим путеве
спајам мостове
разапињем црвене тепихе
испуштајући из џепа
посљедње кликере
што су остали од нас.
Свака моја наредна година
сузиће се за један дан
угасиће се свијеће
увенуће руже
а када се опет убодем
само желим
да се у твоје нове године
упишу неки нови датуми.
Више не ходам боса по врелом асфалту
и у мојим венама више не тече врела крв
теку само ријеке понорнице
сакривене и од оних који знају за њих
јер никада не излазе на површину.
Учили су ме да будем добра
према стварима које остављам иза себе
јер никада не знам ко ће
на покретној траци доћи послије мене
и да ли ће икад оживјети моји стихови
и бацити чини које ће створити магију
оживљавајући устајалу доброту.
Добрима добро увијек дође.
Поставила сам темеље.
Нема на чему.
Док те гледам
овим изблиједјелим очима
дисајући само кроз ожиљке
затварам очи на секунд
а поново видим како одлазиш
и слијепац би са тобом прогледао
а онај на слободи би осјетио
таму из лимених решетака.
Затворених очију видим као никад.
У очима су ми највећи ожиљци
разумијем страх
разумијем бол
али никада не схватам
како се слика душе и она из погледа
не изједначе у једну једину
која влада над људима.
И баш зато што то не могу да појмим
драго ми је што поред тебе
никада нисам угледала море.
КАПИ
Отровали су ме оног дана
када сам схватила да све борбе
постају узалудне оног тренутка
када се изгуби мисао о постојању.
Свијећа се угасила
а ја и даље тумарам кроз празне ходнике
у којима нема довољно великих врата
да се искрадем и кроз њих одлутам.
Немам чему да припишем
нуспојаву на мокрој кожи
након тестирања узалудно проливених
капи новембарске кише.
Јутром ме тровао вјетар
тјерајући ме да ходам даље
тровали ме улични свирачи
и све оно друго што ми се загледало у очи.
Моја бочица отрова још стоји на столу
чека да се укључи у почасни марш
као да не осјећа недостатак капи
заборављајући какав је стварно крај.
Тровали ме горки пјесници.
Књиге ме увијек имају
више него људи.
Наши пролози су у једнини.
Навучена на замисао о срећи
у највећем свјетском музеју
ставиће ме као експонат уз обавезно растојање
јер отров дјелује и кроз поглед.
Слобода је моћ колико и игра
док не обрнеш карте
и играш против себе
завршивши у мојим рукама.
Препуштена себи
тражим опроштај што и ову ноћ
осипам паљбу на ове криве ноге
које се и опијене труде да стоје.
Ломе их замке
рефлексија новембарских киша
и оног лијека прописаног самој себи
ноћас се опет трујем
али на своју руку
само на своју руку.
СЛИКА
Била сам ти слика што се смије
коју урамиш и ставиш на сред зида.
Била сам ти она што те закуцана гледа
када у самоћи прљаш руке.
Слика за албуме, разгледнице и писма
да је шаљеш у бијели свијет
хвалећи се како на оригинал
само ти имаш право.
Онда ме узмеш у руке
и представиш публици
аплауз одзвања препуном салом
као да си ти стваралац онога што се налази унутар рама.
Била сам ти слика пред којом се молиш
ноћима то слушам цијелим бићем
и видим да на крају у реду икона гори свијећа
за све осим за мене.
Треба ти представа за људе
више него рука спаса
која те склања од њих
они носе диоптрију само да би гледали твоју слику.
Маса се згледа у чуду
гледајући како млади људи труну
иза челичних оквира
никада званих умјетничким дјелом.
А ја живим само у твом власништву
да ме види тај твој изопачени свијет
и само сам слика коју скинеш са зида
да би ти се свако јутро поново насмијала.
Она сам која нема цијену
нема је на распродајама
ни у галеријама
плаче док је не гледаш
да би изнова за тебе била јака
и очувана као првог дана.
А ти не знаш шта је умјетност
само сам ти осмијех који говори о теби
о мени одавно ништа не може да каже
дишемо ли ми уопште ограничени између ивица.
И тај свијет у који се кунеш
којем ме досликаваш
разбија задње парче стакла
у ком се до краја изнова ломим.
Боје се разлијевају по зиду
прецијењено главно дјело ове јефтине изложбе.
Представа готова
публика у чуду
на крају ме само упамти.
Јер била сам ти слика што се смије
коју урамиш и ставиш на сред зида.
Била сам ти она што те закуцана гледа
када у самоћи прљаш руке.
СО И КРВ МОЈИХ РУКУ
знам да су плакали за тобом
хероји које не можеш да сретнеш на улици
исти они којима си се годинама дивио
док други мисле да само листаш стрипове
ништа не знајући о животу што тече
ти си растао и у тишини посматрао
на силу обојен у црно свијет око тебе
понекад те жале пси оних улица
кроз које си намрштен пролазио
љут на погрешну нијансу жуте
што одрасли додају у већ претамно обојен свијет
чујем их како лају ноћима
убјеђујем себе да због њих не могу да заспим
о теби говоре људи које не знам
смију се и препричавају дуго у ноћ
да си као мали препливао океан
бјежећи од компромиса
а био си толики да не можеш да дохватиш
комшијски дуд па су те пели са свим чудима
којима не могу а ни не знам да дам име
жалиле су те и оне степенице из Вилсонове
и клеле у исто вријеме
што нема више никог да се осврне иза себе
када се пење по њима
и погледа у облаке нимало изненађен
што прољеће већ увелико касни
знам да не би вјеровао када бих ти рекла
да сам дочекала толико залазака
и прочитала толико новела Тургењева
и окренула се сваки пут око себе
али и даље не видим љепоту овог свијета
и даље га не волим на твој изопачени начин
ни то ми није послије тебе остало
можда океан није био довољно велик
да утопи морску со са мојих руку
и кривицу што нисам смјела да признам
да у одразу твојих очију
видим једну неостварену себе
можда највише за тобом жале
моје сломљене руке
јер све оно што су године украле
носе сада у твоје даљине
не тражим те по крвавим путевима
на којима си ми давно побјегао
већ те тражим у свакој силуети неких
љепших и бољих дана
кроз неважне и мање добре прилике
којима дајем придјеве
које никада теби изговорила нисам
и тада жалим
што о теби слушам само приче
немоћна да их поред тебе живим
ПРАОНИЦА САВЈЕСТИ
у данима када вјетар дува
са сјевера на југ
када се у мени све заустави
помислим
да сам те вољела минут дуже
разбио би се сат
у данима немира
свјетских размјера
који дувају са југа на сјевер
шапућем да више немам шта себи да дугујем
у праоници моје савјести
да сам гледала зјеницама
у празне кругове твојих зјеница
рекла бих да је све залет
јер се отварају врата срушене куле од карата
само један милиметар даље
на дну би били мили мој
ноћима би испирала црно испод очију
не питај ме како знам
да је дужи био дан
пољуљало би се моје подне
знам да те нико не би крио
по ормарима истрошених ствари
прошлих и одавно неискориштених
чак превише лијепих да би били заборављени
а то је једино што остаје послије нас
понекад преполовљена погледам ка доле
залетим се и не гледам сат
када се казаљке не би враћале
док никог нема
била бих срећна
јер да си ме преполовио само педаљ више
разбио би се и зидни сат